МЕНИ
Насловна » Актуелно » Вести »Вучић: Одавде нема назад, и у дорбу и у злу бићемо уз свој народ
Сектор за бригу о културном наслеђу и сарадњу са СПЦ Преговарачки процес са Приштином Информатрор о раду
Време од преузимања обавезе формирања ЗСО
Година Месец Недеља Дан
5 67 295 2065
Бесплатна правна помоћ Сунчана долина

Вучић: Одавде нема назад, и у дорбу и у злу бићемо уз свој народ

09.септембар 2018. Извор: Танјуг

Моја намера је да победимо, да Србија победи, по први пут у не знам колико година, без крви, без мртвих, без ужаса и гробова, већ радом, знањем и децом, поручио је данас председник Србије Александар Вучић у обраћању Србима на Косову и Метохији.

Александар Вучић

Фото:Танјуг

"Идеја је да сачувамо наш народ. Идеја је да чувамо мир и покушамо, бар покушамо, да успостављамо мостове поверења према Албанцима, да тежимо договору чак и када знамо да је готово немогућ, јер све друго води нас у амбис и у катастрофу", истакао је Вучић на скупу у Косовској Митровици.

"Имам намеру да ова земља буде велика, не по томе што ће да освоји Балкан, или свет, него по томе што ће да освоји будућност", рекао је председник Србије и додао да је то његова понуда данас, и понуда за сутра.

"Одавде нема назад", рекао је председник и поручио да ће "и у добру и у злу" држава Србија увек ће бити уз свој народ.

Говор председника у целини гласи:

"Хвала вам што сте, упркос бројним кампањама против, у оволиком броју дошли овде у Косовску Митровицу. Али, много више од тога, хвала вам што чувате и браните српско постојање на Косову и Метохији, хвала вам што не одустајете, хвала вам што гледате у будућност. Нашу, српску и Србије. Али и неопходност нашег заједничког живота са Албанцима, јер без тога не би било ни тог нашег сутра.

Много пута сам долазио на Косово и Метохију. Готово увек, бирао сам тренутке када вама, који овде живите, није било лако, или, било вам је много теже од нас у Београду, Крагујевцу, Нишу. И не знам да ли је било теже 98, 99, 2000, 2004, 2008 или данас, али сам увек својом дужношћу сматрао да, онолико мало, колико могу, покажем да сам са вама и да разумем кроз какву муку и чемер, свакога дана пролазите. Данас, као председник Србије имам већу одговорност него раније.

Као председник Републике добио сам највеће поверење нашег народа баш овде на Косову и Метохији. То ме и више од свих других људи обавезује да се борим за све вас, за целу Србију, сваког Србина који овде живи.

Дошао сам на Косово и у претходна два дана слушао сам наше људе. Истину о њиховом тешком животу, неизвесности која их убија и веру да ће им њихова, наша Србија помоћи. Обавеза је моја да казем да ћемо, драги пријатељу, и у добру и у злу, увек бити уз вас. Али, Дошао сам и да вам кажем истину о нашој тешкој позицији. И то на једини начин на који се истина саопштава.

Очи у очи, лицем у лице.

И не знам колико ћете да ме слушате, не знам колико ће Србија да ме слуша, али да ћутим нити могу, нити смем, а још мање смем да лажем, да избегавам одговорност, и да се правим невешт, необавештен или луд, као што смо то безброј пута чинили у прошлости.

Народ ми је пржзио поверење,а мандат ми је да урадим тачно оно што је прописао још владика Николај Велимировић. Ако треба да браним себе, има да ћутим. Ако треба да браним истину, има да говорим.

Зато ћу и почети од оног најтежег дела. Од свега у шта смо веровали, свега о чему смо сањали, од велике илузије коју смо имали и о себи и о другима, илузије да смо надмоћни, многобројни и готово вечни. Да су други слабији, глупљи и неспособнији од нас.

И пре скоро тридесет година, недалеко одавде, стотине хиљада људи, а Слободан Милошевић је тада био довољно велик да их у том броју окупи, на Газиместану, дочекало је крај његовог говора, чувеног или нечувеног, зависи од тога ко га и зашто тумачи, сећате ли се како?

Певали су. И то су певали, хорски, све те стотине хиљада, певали су са вером и убеђењем, певали су занесени и поносни, ону познату - “Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала”.

Три рата се помињу у тој песми. А онда смо их имали још.Не својом, али не искључиво и туђом кривицом. Званично и незванично, помагали смо браћи, Срби су гинули, за Книн, за Сарајево, за Приштину.

У Книну се, данас, вијори шаховница које тамо никада није било, у Сарајеву је број Срба педесет пута мањи од онога који је био, у Приштини живи свега неколико Срба. Не неколико хиљада, већ неколико људи.

Нема нас више ни у Косову Пољу где је много тога почело.

И то не зато што су Хрвати, Муслимани или Албанци били јачи и храбрији од нас, већ због тога што нисмо разумели позицију Србије и света, због тога што нисмо схватили да нисмо сами у свету И да се без света не може. Због тога што смо потцењивали све друге и што нисмо успели да рачунамо. Због тога што смо увек видели и слушали себе, други нас нису занимали. Нисмо били са реалношћу ни у дослуху.

Милошевић је био велики српски лидер, намере су му свакако биле најбоље, али су нам резултати били много лошији. Не зато што је он то зелео, већ зато што зеље нису биле реалне, а интересе и тежње других народа занемарили смо и потценили.

И због тога смо платили највишу и најтежу цену.

Нисмо постали већи. Или, боље рећи, нисмо постали већи на онај начин на који су неки то замишљали. Данас, без капи крви, било чије, јесмо. Зато што данас, после много година, Србија ради, а не бије се ни са ким. Зато што улаже, у живот, а не разбацује га около. Зато што нам деца расту, не сахрањујемо их после бомбардовања. Зато што смо се ослонили на знање, рад, а не на пушке.

Зато што немамо више очи на леђима, како је говорио велики Бора Пекић, и љубимо земљу своје деце, а не својих предака, и част нам се налази не тамо одакле долазимо, него тамо где идемо и где ћемо да стигнемо.

Зато што данас имамо своје место у свету. Свакога дана смо угледнији и уваженији. И у Бриселу, и у Пекингу, и Берлину и Паризу и Вашингтону. И наравно, Москви. И хвала нашим пријатељима из Русије који су били политички уз Србију и када нико други није.

И баш зато, због наше одговорније политике, можемо јасно да бирамо свој пут у будућност, у Европу, али , смемо и можемо, јасно и гласно да кажемо да не желимо у Нато, јер желимо љубоморно да чувамо своју независност, војну неутралност, али и успомену на страдање нашег народа у 1999. години.

На крају и зато, и то највише зато, што говоримо истину, и о ономе што хоћемо, али исто тако и о ономе што никако и никада нећемо.

Није та истина увек ни згодна ни слатка за уши.

Ваљда због тога и толико дуго нисмо хтели да је чујемо. Они који би је само поменули, плаћали су озбиљну цену за то.

Проглашен је, од многих, за издајника и покојни Александар Тијанић, када нас је подсетио, још 2003. године, да причамо како живимо за Косово, али да на Косову нико, при том неће да живи.

И подсетио је да се, током десетогодишње Милошевићеве владавине, само нешто више од хиљаду породица вратило на Косово. А стотине хиљада је отишло.

То је истина. Као што је истина да они, који данас вичу како би Албанце протерали преко Проклетија, који, по кафићима београдским трубе у нови бој, али без њихове деце, пошто су их одавно послали довољно далеко, који прете анатемом на сваку помисао договора, е па ти, неће овде да вам дођу. Приметићете, ћуте гласно И када треба да говоре о данашњим границама Србије, баш зато што раде у интересу неких других земаља, а не своје. Зивеце богато, заваљени у своје удобне фотеље, пљуцкаће по свима који би нешто озбиљно да кажу И ураде, али своју будућност за Косово неће да везу. Ви, драги пријатељи, јесте И ви хоћете.

Неће да стану пред вас, неће да вас погледају у очи, и неће да вам признају да, ту, близу, у Приштини, нису Срби на власти.

Хашим Тачи се зове тај човек, тамо. Да, да, Албанац је. И не воли ме, не волим ни ја њега, али ако је Стефан Немања, оснивач државе српске, могао пред Манојла Комнина са омчом око врата, голорук, због Србије, па могу ваљда и ја, без омче, због исте те Србије и пред Тачија, и пред сваког другог на овом свету. И пред Могерини и Меркел и Макрона и Путина. И као што видите и смем И могу.

Могу, ваљда, за ову земљу, свима бар да кажем да нас неће понижавати и да је компромис када сви добију, макар по мало и нико не добије све.

И могу, и радим то, и хоћу, и хиљаду пута ако треба, по било коју цену, па и по цену свеопште мржње, ка мени, и све да ме назову, било издајником,било великосрпским совинистом, и да ме сутра и стрељају, зато што, за разлику од њих, знам разлику између салонског и правог патриотизма. И да је прави само онај у којем си спреман да жртвујеш све, па и сопствену садашњост, зарад будућности своје земље и њене деце.

И то је цена коју хоћу да платим. Увек, и свугде, па и овде пред вама. Зато што, за мене, постоје само две ствари које, сигурно, никада нећу.

Нећу да радим против своје земље, и нећу да лажем, своју земљу.

Нису мој посао ни митови, ни снови, ни привиђења, нити сумануте визије Косова без Албанаца, или Косова без Срба.

Мој посао је реалност. Оно што јесте, сада и овде, на овом Косову, у овој Србији, а некој небеској. Пали смо ми са тог неба. Пали и озбиљно се разбили. Главе су нам крваве, руке поломљене, и немам ја више кога да шаљем горе,на небо, поготово што је и пад, за све нас, био чиста срећа. Са неба се, углавном, људи не враћају.

Остају горе, да их више никада не видимо и да их, у Србији, никада више нема.

Свих тих, који су нам данас толико потребни. Да растемо, градимо, развијамо се. Да нас буде, у довољној мери да преживимо.

А нема нас, пријатељи, и то је реалност. Нема нас, не рађамо се довољно, умиремо превише, напуштамо градове, села, на исти начин на који су толики, напустили и Косово.

Остали сте ви, најјачи и најхрабрији. Не заборавите да нас је 1991.год. било, процентуално говорећи, три пута више него данас на К и М.

Зато ја говорим о реалности. Зато нећу борбене песме, нећу да вас хушкам, нећу вам обећавати оружје и муницију, иако је јасно да никоме нећемо дозволити да оружје и муницију користи против вас.

Зато што вас хоћемо живе. Хоћемо српску децу, школе за њих, уџбенике, обданишта. Хоћу да имате довољно посла да пожелите ту децу. Хоћу породилишта, игралишта, путеве, фабрике, хоћу, на крају, да имате зашто овде да останете.

Не на небу, него овде. А небо, па хајде да се довољно развијемо, напредујемо, па тамо, горе, да шаљемо сателите, а не људе, не вас.

Ви сте људи, а људи су за то да буду на својој земљи. Да ходају по њој. Да раде на њој. Да се рађају на њој. Да буду безбедни, заштићени, упослени. И немам ја већи задатак, немам јачу обавезу, ни светију дужност, него да вам баш то и обезбедим.

Живот на вашој земљи. Посао на вашој земљи. Сигурност, на вашој земљи.

И све што радим, радим то. Све што тражим, тражим то. Зато што је то управо она мера која спречава понижење. Људи и народа. Државе и сваког човека у њој.

Али, опет, немамо ми где, и морамо, у свему томе да нађемо баш ту меру, мира, достојанства и сигурности, без којих човек, једноставно, не може да буде човек.

Зато, када вам причају како ја хоћу да мењам границе, лажу, јер границе данас, где су? Ми мислимо једно, Албанци, многобројнији И јачи на Косову, мисле другачије. Један део света мисли једно, други мисли друго. У ствари, ја хоћу да мењам ваша права. Ситуација није иста као пре 30 и 50 година. Да освојим, за вас, сва она права која вам припадају, и која су део онога што се зове цивилизован свет.

И хоћу ваше право на живот. И ваше право на рад. И ваше право на слободу. На сигурност. Кретање, учење, лечење.

И ако због тих права, морамо да учинимо компромисе, и ми и Албанци, јер без тога мира нема, увек ћу то да урадим. Само немојте то да зовете погрешним именом.

Немојте да слушате кукњаву о разбијању српског јединства, јер је оно разбијено пре више од шест векова. Немојте ви у Београду да плашите људе ратовима, јер нико неће да ратује. Ви свакако нећете. Своју децу сместили сте од Лондона до Њујорка, далеко од Србије, далеко и од Грачанице И од Митровице.

Немојте да кукате за губитком Косова, јер не само да га нисте имали, него ни многи од вас, на њему никада нису ни били. Немојте да причате да га не дате, када сте га одавно дали, чак и када вам га нико није тражио. Немојте да нас спречавате да узмемо нешто, ви који отворено нудите, или сте већ дали све.

О, одмах да вам кажем, због оних недељама и месецима понављаних лажи како се неко спремио и како неко мора до Нове године да призна незавиусност Косова, ја овде пред свима вама кажем да је то ноиторна лаж и да то никоме од нас не пада на памет.

Ми Срби када побеђујемо чинимо то, некада, поносито и поштујући побеђене, али када губимо и када смо поражени, ми и наша политика, то не умемо ни да признамо, нити да разумемо шта се променило.

Борила се Србија 99. против НАТО часно И храбро. И изгубила, као и 610 година раније. Остали смо без значајних територија, Срби су напустили многа од својих огњишта не желећи да живе под албанском влашћу. Кад изгубите рат, за то се плаћа цена. Висока, највиша.

А, ми, ми Срби и данас се правимо као да се ништа није догодило. Правимо се да нисмо сами, сопственим глупостима и под притиском западног света, учествовали у доказивању сопствене кривице и за сукоб на КиМ.

Јесмо ли ми или неко други испоручили бивсег председника Србије, између осталог, И због наше,тобож злочиначке политике на КиМ, јесмо ли ми испоручили и наше војне и полицијске генерале Хашком трибунал, и Ојданића и Владимира Лазаревића и Небојшу Павковића и Сретена Лукића.

Јесмо ли или нисмо?

Најгоре од свега је то што сви они који су то чинили и данас би да нам држе патриотске придике и лекције.

Правимо се да се ништа није десило ни када је 2008, додуше, захваљујући и нашој неспособности, проглашена независност Косова коју је признало око стотину земаља.

Догодило се и 2009. да смо себе избацили из јединог формата у којем смо имали шансу, из Уједињених нација и то само зато што су неки мислили да ће себи, на такав начин, обезбедити останак И опстанак на власти. Мислите ли Срби да се не плаћа цена и да данас можемо да кажемо пуј пике не важи, за срамни захтев који смо упутили.

Међународном суду правде о оцену легалности проглашења косовске независности?

Добили смо најгори могући одговор за Србију и за вас овде на Ки М, јер смо имали најбахатије и најнеодговорније министер и власт у савременој историји. За то се плаћа висока цена.

Мислите ли да граница коју смо сами поставили са царинским пунктовима недалеко одавде на Јарињу и Брњаку може лако да се склони? Нема лаког склањања прелаза. Нигде и никада. У таквим условима, можемо ли да добијемо решење које за нас нијер понижавајуће и шта и који су то наши циљеви и смернице у деловању наредних месеци и година.

Хоћемо ли договор са Албанцима или продужетак агоније у којој свакако губимо све?

Питање је само времена, за годину, пет или десет. А, имамо ли било какву шансу овде на Косову без каквог таквог договора са Албанцима? Имају ли је Срби јузно од Ибра, чак и ако је Срби на северу, како тако имају?

Колико сте ви драги моји Срби из Метохије, Липљана, Штрпца и данас стрепели пролазећи кроз бројна албанска места на путу ка Митровици? Колико пута дневно се запитате јесу ли вам деца сигурна на путу до школе или пијаце? Хоће ли ваше старе неко негде да нападне зато што су реч изговорили на погрешном језику? Управо зато, као председник Србије, нисам желео да забијам као ној главу у песак, већ сам желео и желим да се борим за вас и будућност ваше и наше деце.

Имамо ли некакав нацрт решења у Бриселу?

Немамо, нисмо ни близу њега. Али, по први пут, чини ми се да добро знамо да морамо и да разговарамо и бар да покушамо наше односе да уредимо. И ја знам да постоји хиљаде њих који само чекају да кажу, аха, отишао је доле, а то доле је за њих Косово, а ништа ново није рекао.

Као да је рећи нешто ново о Косову уопште могуће. Као да све приче одавно нису испричане. Али, ново је и то што нећу овде да псујем Албанце, нећу чак ни оне који су тукући Србе стварали им државу, већ зелим да видим како делима можемо да створимо боље сутра за Србе на КиМ.

Пре свега, морамо себе да мењамо. Да чувамо свој језик и културу свуда где Срби живе. Немци су и у најтжзим тренуцима, када су губили све, опстајали на Гетеу, Шилеру, Браћи Грим, на снази њихове културе и духовности. Ми Срби имамо и језик и писмо, и Теслу и Пупина, и Андрића, и Селимовића, и Пекића И Ћосица. Имамо и Владету Јеротића који се још 1987. питао , а помислимо ли ми Срби има ли у бар нечему и наше кривице и нашег неразумевања. Питамо ли себе како то да су Албанци некада, готово сви, говорили српски, а ми смо могућност знања албанског језика одбацивали с презиром? Албанци данас понашају се као Срби некада, јер им данашња осионост дозвољава да их српски језик све мање занима. Зато су, у многим сферама, све мање успешни. Ми ни ту лекцију још нисмо савладали.

И шта је у ствари моја и наша идеја за сутра? За сутра Србије и Срба?

Идеја је да сачувамо наш народ. Идеја је да чувамо мир и покушамо, бар покушамо да успостављамо мостове поверења према Албанцима, да тежимо договору чак и када знамо да је готово немогућ, јер све друго води нас у амбис и у катастрофу.

Хоћу и желим да верујем да после векова ратовања и сукобљавања моземо да имамо векове пристојних, рационалних, а за педесетак година, засто да не и пријајатељских односа са Албанцима.

Зато сам захвалан и свима у Европи и свету који разумеју тежину наших односа И који схватају вазност наших разговора. Ми данас желимо да будемо део Европе, Албанци желе да добију визну либерализацију, и једни и други желимо бољи живот за своје грађане.

До таквог, бољег живота нема пречице, ни за нас ни за њих, преко гробова оних других. Морамо и мораћемо да живимо и заједно и једни поред других.

И зато ћемо да разговарамо и преговарамо, до изнемоглости, ако је потребно. И управо зато, на Косово сам дошао да вам кажем да ће неко, некада у будућности, морати да постигне компромис са Албанцима.

Приче о томе како ћемо у неким другацијим светским околностима ми да им вратимо мило за драго, а тај тренутак само што није дошао, су приче за малу децу. Испричане и са трагичним крајем.

Бас као И њихове прице како це докусурити Србе, или це Срби сами нестати. И неце ту бити ни лаких ни једноставних ресења. Ни за њих, ни за нас. Али, бице зивота, бице деце. И насе И њихове, која це зелети да остану овде, а не да у праскозорје пунолетства хватају први воз за Свајцарску, Аустрију или Немацку.

Дакле, решење није на видику, али Богу се молим, да га макар у наредних десет или двадесет година буде. Све друго, значило би крај нашег постојања на КиМ.

Дошао сам да вам казем ста је то сто ћемо да радимо и урадимо и шта је то што сам донео нашем народу на Косову. Дошли смо са свеобухватним инвестиционим планом за десет српских општина на КиМ, да унапредимо економију и животни стандард нашег народа. То нико не може да нам забрани, а после деценија пропадања, Србија је почела економски да јача, српска привреда је најбрзе растућа привреда на Балкану у овој години, страних инвестиција имамо убедљиво више од свих осталих заједно, јавни дуг Србије драматично пада.

Трећу годину за редом имамо суфицит у буџету. Спремни смо да вама који живите на КиМ помогнемо више него икада. Србија, не за плате, вец само за косовски додатак, за запослене у јавном сектору на КиМ, здравству, образовању, социјалним установама, издваја годисње цак 71 милион евра. Спремни смо И то да увецамо, улагања у болнице, вртице, сколе, али И да најзнацајније подстицемо улагања у привреду. У Трепцу, Лола фот, Газиводе, али, пре свега, спремни смо да субвенционисемо долазак компанија из централне Србије спремних да улозе у посао и јужно и северно од Ибра. То ће значити више посла и већу сигурност за вас и васу децу.

И ту нема никаквих митских граница. Хоћу оне, у којима живе људи који имају сва права која им припадају. Хоћу оне због којих нико неће бити понижен, а поготово не Србија.

Хоћемо компромис, нећемо диктат. Хоћемо да све чујемо, али и да се ми чујемо. Хоћу, на крају, а пре свега, да ви живите овде, и да то буде ваше.

Али, пријатељи, у свему томе, још једном вам кажем, нећу да вас лажем.

Није ни лак и брз пут до тога. И много тога ћемо морати да се одрекнемо, много тога да жртвујемо, много ћемо морати да радимо, да бисмо дошли до тог циља.

И хоћу да знате, да ја знам шта тражим од вас. Ви сте, овде, све већ поднели, све изгубили, и све жртвовали. За Србију, и за нас.

А потребни сте нам још. Свима. Србији. За још један напор, за још једно путовање. Путовање у будућност и опстанак на својим огњиштима.

Само један пут је пред нама. Онај напред, онај ка будућности, не мојој, него будућности ваше деце.

Томе сам ја подредио своју садашњост. Томе ћу подредити сваки свој следећи дан.

И убеђен сам, када прође све ово, ако ме осуде, прокуну, када се угасе ломаче, да ћете бар ви знати и шта и за шта сам радио.

За Србију, за отаџбину, за вас, и за живот.

И свако дете, које се овде сутра роди, сваки човек који добије посао, свака нова школа, болница, биће доказ да смо радили једину праву ствар.

То ми је сасвим довољно. Споменике нека дижу онима који су изгубили, часно и уз своју и толике туђе жртве.

Ја имам намеру, да победимо. И да Србија победи, по први пут у не знам колико година. Без крви, без мртвих, без ужаса и гробова.

И имам намеру да ова земља буде велика не по томе што ће да освоји Балкан, или свет, него по томе што ће да освоји будућност.

Радом, знањем, децом, тако се та будућност осваја.

И такве битке су пред нама. Не оне у којима се на будућност пуца, па је онда, уз почасти сахрањујемо.

Немојте то да тражите од мене. Немојте од себе то да тражите. Искључите то, као опцију, као решење, излаз.

Мало нам је, јако мало живота остало у Србији, мало овде, и морамо да га чувамо. Морамо да му дамо шансу, да се развије, ојача, да се настави, рашири.

Морамо, зато што смо, биолошки, као народ, пред амбисом. Стојимо на његовој ивици, гледамо доле, и нешто као да нас вуче да направимо тај бесмислени корак.

Нестаћемо, ако поново то урадимо. Нећемо бити ништа, и нећемо имати ништа. Живећемо, један те исти резултат, онај у којем губимо. Свакога дана, буквално све, док, на крају, не изгубимо и себе, и Србију. Убио нас је двадесети век. Изгубили смо људе које ни у наредном веку нећемо моћи да надокнадимо. Немамо висе људи на бацање.

Дајте, да, коначно, нешто добијемо. Да добијемо оно што ће нам омогућити нормалну земљу, и нормалан живот у њој.

Да повратимо достојанство, да имамо права. Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле.

Да знамо где смо, шта хоћемо и где идемо.

То је, пријатељи, оно што сам хтео да вам кажем. И не знам, можда је мало, можда вам се није свидело, али ја другчије не могу.

Не желим да знам ја за ту велику Србију у коју се иде у чизмама и с пушком у руци. Знам ону која је могућа с књигом, оловком, лаптопом. Радом и знањем.

Не знам за достојанство у страху од бомби. Знам за оно које се гради школама, обдаништима, фабрикама. Сугурношћу и миром. И то вам нудим данас, то је и моја понуда и за сутра.

А шта ћете да одговорите, на вама је. На Србији је, на сваком човеку у њој који мора да отвори очи, да види све што треба да види, и да одлучи да ли му је будућност прошлост, или му је прошлост разлог за будућност.

Толико, па шта буде. Могу само да поновим, последњу реченицу из посвете Стефана Лазаревића, ту близу је био тај мраморни стуб: Не знам, Бог зна.

И надам се да ви знате. И да Србија зна.

Никада нећемо никога да нападнемо и милион пута ћемо понављати да желимо мир и пружати руку.

Улица Оливера Ивановића у Косовској Митровици биће најлепша и о њој неће одличивати никакви форуми, јер су народ и српска држава одлучили.

Молим вас да будете заједно, и да јединство буде веће него икада.

Сигурним корацима да идемо даље у сигурнију и бољу будућност.

Када будемо имали било шта да кажемо око било чега, то нећемо саопштавати у Београду, ни у Бриселу већ вама овде у Косовској Митровиц, Грачаници. Немојте да стрепите ниједног дана због тога.

Јер, како на овом зиду у Косовској Митровици пише, Одавде нема назад, а најјачи никада не узмичу.

Хвала вама, свима, и молим вас, знајући колико нас је мало на КиМ, да будемо заједно, да наше јединство буде веће него икада, да сачувамо што се сачувати може и да полако, сигурним корацима идемо напред. Касније, све бржим и већим корацима. Вама и вашим породицама, нашем српском народу желим живот, добар и бољи, и исту такву будућност. Живела Србија!".

Последње вести

Сектор за бригу о културном наслеђу и сарадњу са СПЦ Преговарачки процес са Приштином Информатрор о раду
Време од преузимања обавезе формирања ЗСО
Година Месец Недеља Дан
5 67 295 2065
Бесплатна правна помоћ Сунчана долина