Kancelarija za Kosovo i Metohiju
Vlada Republike Srbije

Nema napretka u atmosferi mržnje i nepoverenja

Istorija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji je istorija hrabrosti, viteštva i duhovnosti, ali i istorija patnje i seoba. U kontekstu srpsko-albanskih odnosa i demografskog balansa na tom delu naše teritorije najdramatičniji je bio 20. vek, u kojem su Srbi, nasilnom promenom etničke strukture, od naroda koji je početkom istog činio gotovo polovinu stanovništva svedeni na istorijski minimum.

Ako pogledamo dalјe u istoriju, situacija izgleda još tragičnije. U turskom defteru iz 1485. godine, u nahijama koje čine današnje Kosovo i Metohiju slovenska imena su trideset sedam puta brojnija od albanskih, dok je prema otomanskom katastarskom popisu iz 1455. godine na tom prostoru zabeleženo da je 96 odsto imena koja se pominju bilo srpskog porekla.

Martovski pogrom 2004. godine trebalo je da bude poslednja etapa u realizaciji albanskog velikodržavnog programa apsolutne etničke dominacije. Cilј organizatora i inspiratora martovskog pogroma bio je potpuno etničko čišćenje, što je sprečeno zakasnelom, ali odlučnom reakcijom međunarodnih snaga, kao i herojskom rešenošću samih Srba da se odbrane.

Argumentima se ne može braniti teza da je masovni napad na Srbe, njihovu imovinu i svetinje spontani događaj iniciran revoltom zbog utapanja dvoje albanske dece u selu Čabra, u opštini Zubin Potok, za šta je krivica neosnovano pripisana Srbima. Čak i da međunarodni zvaničnici nisu nedvosmisleno potvrdili da je pogrom bio dugo i brižlјivo planiran, mi danas ne bismo imali dilemu o prirodi tog događaja. Brzina kojom se rušilački talas podigao, njegova razorna snaga, pažlјiv izbor meta i činjenica da su napadi bili jednovremeni i dobro organizovani, te da su linč predvodile grupe najradikalnijih Albanaca koje su prevožene autobusima iz Drenice i drugih krajeva Kosmeta, jasna su potvrda da iza svega stoji ozbilјna logistika i priprema.

Ali, ako u obzir uzmemo činjenicu da je u organizaciju jednog ovakvog događaja, pripremlјenog sa gotovo vojnom metodičnošću, moralo biti uklјučeno na desetine, ako ne i stotine lјudi, nameće se pitanje: kako je moguće da niko do danas nije ni pokušao da objasni konstrukciju tog zločina i pokaže prstom na njegove arhitekte?

Nemam dilemu da su kapacitet za organizovanje i izvođenje jedne ovako složene operacije mogle imati samo političke i bezbednosne strukture proistekle iz terorističke OVK, koje do danas na Kosovu i Metohiji nisu odgovarale ni za jedan zločin počinjen nad Srbima tokom ratnih sukoba i nakon dolaska međunarodnih snaga. Videćemo da li će specijalni sud za zločine OVK konačno baciti svetlo na jednu od najstrašnijih i najsramnijih epizoda savremene evropske istorije.

Kažnjavanje odgovornih za martovski pogrom nije nužno samo zbog zadovolјenja pravde. Ono je, pre svega, nužno zbog otklanjanja političkih uzroka koji su do zločina doveli.

Produblјivanje etničke distance između Srba i Alabanaca i danas je nezvanični programskih cilј mnogih poličkih stranaka i pokreta na Kosovu i Metohiji, a on je ukorenjen u šovinističkoj ideji da Srbi i njihova kultura nemaju šta da traže na tom prostoru.

Zato danas, kada se u našoj južnoj pokrajini napadaju lјudi samo zašto što su Srbi, kada se prevrću kamioni samo zato što su srpski, opravdano se pitamo: postoje li garancije da zločinački pokušaj istreblјenja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji više ne može da se ponovi?

Nažalost, takvih garancija nema dok god u javnom diskursu političara u Prištini umesto ekonomskih i socijalnih tema dominira pitanje odnosa sa Beogradom i sa malobrojnom preostalom srpskom zajednicom, od koje se smišlјeno pravi dežurni krivac za sve društvene probleme proistekle iz korumpiranosti i nesposobnosti institucija u Prištini. Albanska politička elita mora da počne da iskorenjuje mržnju umesto što je uporno generiše. Logika po kojoj je sve ono što je dobro za Srbe loše za Albance mora biti napuštena jednom za svagda.

Srpski narod, Srbija i njeno političko rukovodstvo ne žele da iščekivanje nekog novog konflikta bude karakteristika srpsko-albanskih odnosa u budućnosti, jer takav konflikt bi po posledicama bio užasniji od svih strahota koje su naši narodi preživeli u nedavnoj istoriji. Ni srpski ni albanski narod ne mogu da napreduju i ostvare svoje potencijale u senci pretnji nasilјem i u atmosferi mržnje i nepoverenja. Tu istorijsku stranicu moramo da zatvorimo i znaćemo da smo na dobrom putu onog trenutka kada zagovornici nasilјa i šovinizma i u jednom i u drugom društvu budu počeli da nailaze na iskrenu i masovnu osudu.

Srbija i srpski narod nastaviće da grade mostove saradnje štiteći i Albance i Srbe od onoga čije su reči oštre, srca neiskrena, a krvavi prsti u tuđim (našim) novčanicima.

U Beogradu, 17. marta 2016. godine