Kancelarija za Kosovo i Metohiju
Vlada Republike Srbije

Vučić: Odavde nema nazad, i u dorbu i u zlu bićemo uz svoj narod

Moja namera je da pobedimo, da Srbija pobedi, po prvi put u ne znam koliko godina, bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova, već radom, znanjem i decom, poručio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić u obraćanju Srbima na Kosovu i Metohiji.

"Ideja je da sačuvamo naš narod. Ideja je da čuvamo mir i pokušamo, bar pokušamo, da uspostavlјamo mostove poverenja prema Albancima, da težimo dogovoru čak i kada znamo da je gotovo nemoguć, jer sve drugo vodi nas u ambis i u katastrofu", istakao je Vučić na skupu u Kosovskoj Mitrovici.

"Imam nameru da ova zemlјa bude velika, ne po tome što će da osvoji Balkan, ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost", rekao je predsednik Srbije i dodao da je to njegova ponuda danas, i ponuda za sutra.

"Odavde nema nazad", rekao je predsednik i poručio da će "i u dobru i u zlu" država Srbija uvek će biti uz svoj narod.

Govor predsednika u celini glasi:

"Hvala vam što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, u ovolikom broju došli ovde u Kosovsku Mitrovicu. Ali, mnogo više od toga, hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, hvala vam što ne odustajete, hvala vam što gledate u budućnost. Našu, srpsku i Srbije. Ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo ni tog našeg sutra.

Mnogo puta sam dolazio na Kosovo i Metohiju. Gotovo uvek, birao sam trenutke kada vama, koji ovde živite, nije bilo lako, ili, bilo vam je mnogo teže od nas u Beogradu, Kragujevcu, Nišu. I ne znam da li je bilo teže 98, 99, 2000, 2004, 2008 ili danas, ali sam uvek svojom dužnošću smatrao da, onoliko malo, koliko mogu, pokažem da sam sa vama i da razumem kroz kakvu muku i čemer, svakoga dana prolazite. Danas, kao predsednik Srbije imam veću odgovornost nego ranije.

Kao predsednik Republike dobio sam najveće poverenje našeg naroda baš ovde na Kosovu i Metohiji. To me i više od svih drugih lјudi obavezuje da se borim za sve vas, za celu Srbiju, svakog Srbina koji ovde živi.

Došao sam na Kosovo i u prethodna dva dana slušao sam naše lјude. Istinu o njihovom teškom životu, neizvesnosti koja ih ubija i veru da će im njihova, naša Srbija pomoći. Obaveza je moja da kazem da ćemo, dragi prijatelјu, i u dobru i u zlu, uvek biti uz vas. Ali, Došao sam i da vam kažem istinu o našoj teškoj poziciji. I to na jedini način na koji se istina saopštava.

Oči u oči, licem u lice.

I ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, da izbegavam odgovornost, i da se pravim nevešt, neobavešten ili lud, kao što smo to bezbroj puta činili u prošlosti.

Narod mi je pržzio poverenje,a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao još vladika Nikolaj Velimirović. Ako treba da branim sebe, ima da ćutim. Ako treba da branim istinu, ima da govorim.

Zato ću i početi od onog najtežeg dela. Od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali, od velike iluzije koju smo imali i o sebi i o drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotovo večni. Da su drugi slabiji, gluplјi i nesposobniji od nas.

I pre skoro trideset godina, nedaleko odavde, stotine hilјada lјudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovolјno velik da ih u tom broju okupi, na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora, čuvenog ili nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači, sećate li se kako?

Pevali su. I to su pevali, horski, sve te stotine hilјada, pevali su sa verom i ubeđenjem, pevali su zaneseni i ponosni, onu poznatu - “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”.

Tri rata se pominju u toj pesmi. A onda smo ih imali još.Ne svojom, ali ne isklјučivo i tuđom krivicom. Zvanično i nezvanično, pomagali smo braći, Srbi su ginuli, za Knin, za Sarajevo, za Prištinu.

U Kninu se, danas, vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo, u Sarajevu je broj Srba pedeset puta manji od onoga koji je bio, u Prištini živi svega nekoliko Srba. Ne nekoliko hilјada, već nekoliko lјudi.

Nema nas više ni u Kosovu Polјu gde je mnogo toga počelo.

I to ne zato što su Hrvati, Muslimani ili Albanci bili jači i hrabriji od nas, već zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta, zbog toga što nismo shvatili da nismo sami u svetu I da se bez sveta ne može. Zbog toga što smo potcenjivali sve druge i što nismo uspeli da računamo. Zbog toga što smo uvek videli i slušali sebe, drugi nas nisu zanimali. Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu.

Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolјe, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to zeleo, već zato što zelјe nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili.

I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.

Nismo postali veći. Ili, bolјe reći, nismo postali veći na onaj način na koji su neki to zamišlјali. Danas, bez kapi krvi, bilo čije, jesmo. Zato što danas, posle mnogo godina, Srbija radi, a ne bije se ni sa kim. Zato što ulaže, u život, a ne razbacuje ga okolo. Zato što nam deca rastu, ne sahranjujemo ih posle bombardovanja. Zato što smo se oslonili na znanje, rad, a ne na puške.

Zato što nemamo više oči na leđima, kako je govorio veliki Bora Pekić, i lјubimo zemlјu svoje dece, a ne svojih predaka, i čast nam se nalazi ne tamo odakle dolazimo, nego tamo gde idemo i gde ćemo da stignemo.

Zato što danas imamo svoje mesto u svetu. Svakoga dana smo ugledniji i uvaženiji. I u Briselu, i u Pekingu, i Berlinu i Parizu i Vašingtonu. I naravno, Moskvi. I hvala našim prijatelјima iz Rusije koji su bili politički uz Srbiju i kada niko drugi nije.

I baš zato, zbog naše odgovornije politike, možemo jasno da biramo svoj put u budućnost, u Evropu, ali , smemo i možemo, jasno i glasno da kažemo da ne želimo u Nato, jer želimo lјubomorno da čuvamo svoju nezavisnost, vojnu neutralnost, ali i uspomenu na stradanje našeg naroda u 1999. godini.

Na kraju i zato, i to najviše zato, što govorimo istinu, i o onome što hoćemo, ali isto tako i o onome što nikako i nikada nećemo.

Nije ta istina uvek ni zgodna ni slatka za uši.

Valјda zbog toga i toliko dugo nismo hteli da je čujemo. Oni koji bi je samo pomenuli, plaćali su ozbilјnu cenu za to.

Proglašen je, od mnogih, za izdajnika i pokojni Aleksandar Tijanić, kada nas je podsetio, još 2003. godine, da pričamo kako živimo za Kosovo, ali da na Kosovu niko, pri tom neće da živi.

I podsetio je da se, tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine, samo nešto više od hilјadu porodica vratilo na Kosovo. A stotine hilјada je otišlo.

To je istina. Kao što je istina da oni, koji danas viču kako bi Albance proterali preko Prokletija, koji, po kafićima beogradskim trube u novi boj, ali bez njihove dece, pošto su ih odavno poslali dovolјno daleko, koji prete anatemom na svaku pomisao dogovora, e pa ti, neće ovde da vam dođu. Primetićete, ćute glasno I kada treba da govore o današnjim granicama Srbije, baš zato što rade u interesu nekih drugih zemalјa, a ne svoje. Zivece bogato, zavalјeni u svoje udobne fotelјe, plјuckaće po svima koji bi nešto ozbilјno da kažu I urade, ali svoju budućnost za Kosovo neće da vezu. Vi, dragi prijatelјi, jeste I vi hoćete.

Neće da stanu pred vas, neće da vas pogledaju u oči, i neće da vam priznaju da, tu, blizu, u Prištini, nisu Srbi na vlasti.

Hašim Tači se zove taj čovek, tamo. Da, da, Albanac je. I ne voli me, ne volim ni ja njega, ali ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pred Manojla Komnina sa omčom oko vrata, goloruk, zbog Srbije, pa mogu valјda i ja, bez omče, zbog iste te Srbije i pred Tačija, i pred svakog drugog na ovom svetu. I pred Mogerini i Merkel i Makrona i Putina. I kao što vidite i smem I mogu.

Mogu, valјda, za ovu zemlјu, svima bar da kažem da nas neće ponižavati i da je kompromis kada svi dobiju, makar po malo i niko ne dobije sve.

I mogu, i radim to, i hoću, i hilјadu puta ako treba, po bilo koju cenu, pa i po cenu sveopšte mržnje, ka meni, i sve da me nazovu, bilo izdajnikom,bilo velikosrpskim sovinistom, i da me sutra i strelјaju, zato što, za razliku od njih, znam razliku između salonskog i pravog patriotizma. I da je pravi samo onaj u kojem si spreman da žrtvuješ sve, pa i sopstvenu sadašnjost, zarad budućnosti svoje zemlјe i njene dece.

I to je cena koju hoću da platim. Uvek, i svugde, pa i ovde pred vama. Zato što, za mene, postoje samo dve stvari koje, sigurno, nikada neću.

Neću da radim protiv svoje zemlјe, i neću da lažem, svoju zemlјu.

Nisu moj posao ni mitovi, ni snovi, ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca, ili Kosova bez Srba.

Moj posao je realnost. Ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a nekoj nebeskoj. Pali smo mi sa tog neba. Pali i ozbilјno se razbili. Glave su nam krvave, ruke polomlјene, i nemam ja više koga da šalјem gore,na nebo, pogotovo što je i pad, za sve nas, bio čista sreća. Sa neba se, uglavnom, lјudi ne vraćaju.

Ostaju gore, da ih više nikada ne vidimo i da ih, u Srbiji, nikada više nema.

Svih tih, koji su nam danas toliko potrebni. Da rastemo, gradimo, razvijamo se. Da nas bude, u dovolјnoj meri da preživimo.

A nema nas, prijatelјi, i to je realnost. Nema nas, ne rađamo se dovolјno, umiremo previše, napuštamo gradove, sela, na isti način na koji su toliki, napustili i Kosovo.

Ostali ste vi, najjači i najhrabriji. Ne zaboravite da nas je 1991.god. bilo, procentualno govoreći, tri puta više nego danas na K i M.

Zato ja govorim o realnosti. Zato neću borbene pesme, neću da vas huškam, neću vam obećavati oružje i municiju, iako je jasno da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas.

Zato što vas hoćemo žive. Hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa. Hoću da imate dovolјno posla da poželite tu decu. Hoću porodilišta, igrališta, puteve, fabrike, hoću, na kraju, da imate zašto ovde da ostanete.

Ne na nebu, nego ovde. A nebo, pa hajde da se dovolјno razvijemo, napredujemo, pa tamo, gore, da šalјemo satelite, a ne lјude, ne vas.

Vi ste lјudi, a lјudi su za to da budu na svojoj zemlјi. Da hodaju po njoj. Da rade na njoj. Da se rađaju na njoj. Da budu bezbedni, zaštićeni, uposleni. I nemam ja veći zadatak, nemam jaču obavezu, ni svetiju dužnost, nego da vam baš to i obezbedim.

Život na vašoj zemlјi. Posao na vašoj zemlјi. Sigurnost, na vašoj zemlјi.

I sve što radim, radim to. Sve što tražim, tražim to. Zato što je to upravo ona mera koja sprečava poniženje. Ljudi i naroda. Države i svakog čoveka u njoj.

Ali, opet, nemamo mi gde, i moramo, u svemu tome da nađemo baš tu meru, mira, dostojanstva i sigurnosti, bez kojih čovek, jednostavno, ne može da bude čovek.

Zato, kada vam pričaju kako ja hoću da menjam granice, lažu, jer granice danas, gde su? Mi mislimo jedno, Albanci, mnogobrojniji I jači na Kosovu, misle drugačije. Jedan deo sveta misli jedno, drugi misli drugo. U stvari, ja hoću da menjam vaša prava. Situacija nije ista kao pre 30 i 50 godina. Da osvojim, za vas, sva ona prava koja vam pripadaju, i koja su deo onoga što se zove civilizovan svet.

I hoću vaše pravo na život. I vaše pravo na rad. I vaše pravo na slobodu. Na sigurnost. Kretanje, učenje, lečenje.

I ako zbog tih prava, moramo da učinimo kompromise, i mi i Albanci, jer bez toga mira nema, uvek ću to da uradim. Samo nemojte to da zovete pogrešnim imenom.

Nemojte da slušate kuknjavu o razbijanju srpskog jedinstva, jer je ono razbijeno pre više od šest vekova. Nemojte vi u Beogradu da plašite lјude ratovima, jer niko neće da ratuje. Vi svakako nećete. Svoju decu smestili ste od Londona do Nјujorka, daleko od Srbije, daleko i od Gračanice I od Mitrovice.

Nemojte da kukate za gubitkom Kosova, jer ne samo da ga niste imali, nego ni mnogi od vas, na njemu nikada nisu ni bili. Nemojte da pričate da ga ne date, kada ste ga odavno dali, čak i kada vam ga niko nije tražio. Nemojte da nas sprečavate da uzmemo nešto, vi koji otvoreno nudite, ili ste već dali sve.

O, odmah da vam kažem, zbog onih nedelјama i mesecima ponavlјanih laži kako se neko spremio i kako neko mora do Nove godine da prizna nezaviusnost Kosova, ja ovde pred svima vama kažem da je to noitorna laž i da to nikome od nas ne pada na pamet.

Mi Srbi kada pobeđujemo činimo to, nekada, ponosito i poštujući pobeđene, ali kada gubimo i kada smo poraženi, mi i naša politika, to ne umemo ni da priznamo, niti da razumemo šta se promenilo.

Borila se Srbija 99. protiv NATO časno I hrabro. I izgubila, kao i 610 godina ranije. Ostali smo bez značajnih teritorija, Srbi su napustili mnoga od svojih ognjišta ne želeći da žive pod albanskom vlašću. Kad izgubite rat, za to se plaća cena. Visoka, najviša.

A, mi, mi Srbi i danas se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. Pravimo se da nismo sami, sopstvenim glupostima i pod pritiskom zapadnog sveta, učestvovali u dokazivanju sopstvene krivice i za sukob na KiM.

Jesmo li mi ili neko drugi isporučili bivseg predsednika Srbije, između ostalog, I zbog naše,tobož zločinačke politike na KiM, jesmo li mi isporučili i naše vojne i policijske generale Haškom tribunal, i Ojdanića i Vladimira Lazarevića i Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića.

Jesmo li ili nismo?

Najgore od svega je to što svi oni koji su to činili i danas bi da nam drže patriotske pridike i lekcije.

Pravimo se da se ništa nije desilo ni kada je 2008, doduše, zahvalјujući i našoj nesposobnosti, proglašena nezavisnost Kosova koju je priznalo oko stotinu zemalјa.

Dogodilo se i 2009. da smo sebe izbacili iz jedinog formata u kojem smo imali šansu, iz Ujedinjenih nacija i to samo zato što su neki mislili da će sebi, na takav način, obezbediti ostanak I opstanak na vlasti. Mislite li Srbi da se ne plaća cena i da danas možemo da kažemo puj pike ne važi, za sramni zahtev koji smo uputili.

Međunarodnom sudu pravde o ocenu legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti?

Dobili smo najgori mogući odgovor za Srbiju i za vas ovde na Ki M, jer smo imali najbahatije i najneodgovornije minister i vlast u savremenoj istoriji. Za to se plaća visoka cena.

Mislite li da granica koju smo sami postavili sa carinskim punktovima nedaleko odavde na Jarinju i Brnjaku može lako da se skloni? Nema lakog sklanjanja prelaza. Nigde i nikada. U takvim uslovima, možemo li da dobijemo rešenje koje za nas nijer ponižavajuće i šta i koji su to naši cilјevi i smernice u delovanju narednih meseci i godina.

Hoćemo li dogovor sa Albancima ili produžetak agonije u kojoj svakako gubimo sve?

Pitanje je samo vremena, za godinu, pet ili deset. A, imamo li bilo kakvu šansu ovde na Kosovu bez kakvog takvog dogovora sa Albancima? Imaju li je Srbi juzno od Ibra, čak i ako je Srbi na severu, kako tako imaju?

Koliko ste vi dragi moji Srbi iz Metohije, Liplјana, Štrpca i danas strepeli prolazeći kroz brojna albanska mesta na putu ka Mitrovici? Koliko puta dnevno se zapitate jesu li vam deca sigurna na putu do škole ili pijace? Hoće li vaše stare neko negde da napadne zato što su reč izgovorili na pogrešnom jeziku? Upravo zato, kao predsednik Srbije, nisam želeo da zabijam kao noj glavu u pesak, već sam želeo i želim da se borim za vas i budućnost vaše i naše dece.

Imamo li nekakav nacrt rešenja u Briselu?

Nemamo, nismo ni blizu njega. Ali, po prvi put, čini mi se da dobro znamo da moramo i da razgovaramo i bar da pokušamo naše odnose da uredimo. I ja znam da postoji hilјade njih koji samo čekaju da kažu, aha, otišao je dole, a to dole je za njih Kosovo, a ništa novo nije rekao.

Kao da je reći nešto novo o Kosovu uopšte moguće. Kao da sve priče odavno nisu ispričane. Ali, novo je i to što neću ovde da psujem Albance, neću čak ni one koji su tukući Srbe stvarali im državu, već zelim da vidim kako delima možemo da stvorimo bolјe sutra za Srbe na KiM.

Pre svega, moramo sebe da menjamo. Da čuvamo svoj jezik i kulturu svuda gde Srbi žive. Nemci su i u najtžzim trenucima, kada su gubili sve, opstajali na Geteu, Šileru, Braći Grim, na snazi njihove kulture i duhovnosti. Mi Srbi imamo i jezik i pismo, i Teslu i Pupina, i Andrića, i Selimovića, i Pekića I Ćosica. Imamo i Vladetu Jerotića koji se još 1987. pitao , a pomislimo li mi Srbi ima li u bar nečemu i naše krivice i našeg nerazumevanja. Pitamo li sebe kako to da su Albanci nekada, gotovo svi, govorili srpski, a mi smo mogućnost znanja albanskog jezika odbacivali s prezirom? Albanci danas ponašaju se kao Srbi nekada, jer im današnja osionost dozvolјava da ih srpski jezik sve manje zanima. Zato su, u mnogim sferama, sve manje uspešni. Mi ni tu lekciju još nismo savladali.

I šta je u stvari moja i naša ideja za sutra? Za sutra Srbije i Srba?

Ideja je da sačuvamo naš narod. Ideja je da čuvamo mir i pokušamo, bar pokušamo da uspostavlјamo mostove poverenja prema Albancima, da težimo dogovoru čak i kada znamo da je gotovo nemoguć, jer sve drugo vodi nas u ambis i u katastrofu.

Hoću i želim da verujem da posle vekova ratovanja i sukoblјavanja mozemo da imamo vekove pristojnih, racionalnih, a za pedesetak godina, zasto da ne i prijajatelјskih odnosa sa Albancima.

Zato sam zahvalan i svima u Evropi i svetu koji razumeju težinu naših odnosa I koji shvataju vaznost naših razgovora. Mi danas želimo da budemo deo Evrope, Albanci žele da dobiju viznu liberalizaciju, i jedni i drugi želimo bolјi život za svoje građane.

Do takvog, bolјeg života nema prečice, ni za nas ni za njih, preko grobova onih drugih. Moramo i moraćemo da živimo i zajedno i jedni pored drugih.

I zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo, do iznemoglosti, ako je potrebno. I upravo zato, na Kosovo sam došao da vam kažem da će neko, nekada u budućnosti, morati da postigne kompromis sa Albancima.

Priče o tome kako ćemo u nekim drugacijim svetskim okolnostima mi da im vratimo milo za drago, a taj trenutak samo što nije došao, su priče za malu decu. Ispričane i sa tragičnim krajem.

Bas kao I njihove price kako ce dokusuriti Srbe, ili ce Srbi sami nestati. I nece tu biti ni lakih ni jednostavnih resenja. Ni za njih, ni za nas. Ali, bice zivota, bice dece. I nase I njihove, koja ce zeleti da ostanu ovde, a ne da u praskozorje punoletstva hvataju prvi voz za Svajcarsku, Austriju ili Nemacku.

Dakle, rešenje nije na vidiku, ali Bogu se molim, da ga makar u narednih deset ili dvadeset godina bude. Sve drugo, značilo bi kraj našeg postojanja na KiM.

Došao sam da vam kazem sta je to sto ćemo da radimo i uradimo i šta je to što sam doneo našem narodu na Kosovu. Došli smo sa sveobuhvatnim investicionim planom za deset srpskih opština na KiM, da unapredimo ekonomiju i životni standard našeg naroda. To niko ne može da nam zabrani, a posle decenija propadanja, Srbija je počela ekonomski da jača, srpska privreda je najbrze rastuća privreda na Balkanu u ovoj godini, stranih investicija imamo ubedlјivo više od svih ostalih zajedno, javni dug Srbije dramatično pada.

Treću godinu za redom imamo suficit u budžetu. Spremni smo da vama koji živite na KiM pomognemo više nego ikada. Srbija, ne za plate, vec samo za kosovski dodatak, za zaposlene u javnom sektoru na KiM, zdravstvu, obrazovanju, socijalnim ustanovama, izdvaja godisnje cak 71 milion evra. Spremni smo I to da uvecamo, ulaganja u bolnice, vrtice, skole, ali I da najznacajnije podsticemo ulaganja u privredu. U Trepcu, Lola fot, Gazivode, ali, pre svega, spremni smo da subvencionisemo dolazak kompanija iz centralne Srbije spremnih da uloze u posao i južno i severno od Ibra. To će značiti više posla i veću sigurnost za vas i vasu decu.

I tu nema nikakvih mitskih granica. Hoću one, u kojima žive lјudi koji imaju sva prava koja im pripadaju. Hoću one zbog kojih niko neće biti ponižen, a pogotovo ne Srbija.

Hoćemo kompromis, nećemo diktat. Hoćemo da sve čujemo, ali i da se mi čujemo. Hoću, na kraju, a pre svega, da vi živite ovde, i da to bude vaše.

Ali, prijatelјi, u svemu tome, još jednom vam kažem, neću da vas lažem.

Nije ni lak i brz put do toga. I mnogo toga ćemo morati da se odreknemo, mnogo toga da žrtvujemo, mnogo ćemo morati da radimo, da bismo došli do tog cilјa.

I hoću da znate, da ja znam šta tražim od vas. Vi ste, ovde, sve već podneli, sve izgubili, i sve žrtvovali. Za Srbiju, i za nas.

A potrebni ste nam još. Svima. Srbiji. Za još jedan napor, za još jedno putovanje. Putovanje u budućnost i opstanak na svojim ognjištima.

Samo jedan put je pred nama. Onaj napred, onaj ka budućnosti, ne mojoj, nego budućnosti vaše dece.

Tome sam ja podredio svoju sadašnjost. Tome ću podrediti svaki svoj sledeći dan.

I ubeđen sam, kada prođe sve ovo, ako me osude, prokunu, kada se ugase lomače, da ćete bar vi znati i šta i za šta sam radio.

Za Srbiju, za otadžbinu, za vas, i za život.

I svako dete, koje se ovde sutra rodi, svaki čovek koji dobije posao, svaka nova škola, bolnica, biće dokaz da smo radili jedinu pravu stvar.

To mi je sasvim dovolјno. Spomenike neka dižu onima koji su izgubili, časno i uz svoju i tolike tuđe žrtve.

Ja imam nameru, da pobedimo. I da Srbija pobedi, po prvi put u ne znam koliko godina. Bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova.

I imam nameru da ova zemlјa bude velika ne po tome što će da osvoji Balkan, ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost.

Radom, znanjem, decom, tako se ta budućnost osvaja.

I takve bitke su pred nama. Ne one u kojima se na budućnost puca, pa je onda, uz počasti sahranjujemo.

Nemojte to da tražite od mene. Nemojte od sebe to da tražite. Isklјučite to, kao opciju, kao rešenje, izlaz.

Malo nam je, jako malo života ostalo u Srbiji, malo ovde, i moramo da ga čuvamo. Moramo da mu damo šansu, da se razvije, ojača, da se nastavi, raširi.

Moramo, zato što smo, biološki, kao narod, pred ambisom. Stojimo na njegovoj ivici, gledamo dole, i nešto kao da nas vuče da napravimo taj besmisleni korak.

Nestaćemo, ako ponovo to uradimo. Nećemo biti ništa, i nećemo imati ništa. Živećemo, jedan te isti rezultat, onaj u kojem gubimo. Svakoga dana, bukvalno sve, dok, na kraju, ne izgubimo i sebe, i Srbiju. Ubio nas je dvadeseti vek. Izgubili smo lјude koje ni u narednom veku nećemo moći da nadoknadimo. Nemamo vise lјudi na bacanje.

Dajte, da, konačno, nešto dobijemo. Da dobijemo ono što će nam omogućiti normalnu zemlјu, i normalan život u njoj.

Da povratimo dostojanstvo, da imamo prava. Da naša crkva bude naša, na svojoj zemlјi, sa svojom imovinom, a ne da nam sutra i novu crkvu izmisle.

Da znamo gde smo, šta hoćemo i gde idemo.

To je, prijatelјi, ono što sam hteo da vam kažem. I ne znam, možda je malo, možda vam se nije svidelo, ali ja drugčije ne mogu.

Ne želim da znam ja za tu veliku Srbiju u koju se ide u čizmama i s puškom u ruci. Znam onu koja je moguća s knjigom, olovkom, laptopom. Radom i znanjem.

Ne znam za dostojanstvo u strahu od bombi. Znam za ono koje se gradi školama, obdaništima, fabrikama. Sugurnošću i mirom. I to vam nudim danas, to je i moja ponuda i za sutra.

A šta ćete da odgovorite, na vama je. Na Srbiji je, na svakom čoveku u njoj koji mora da otvori oči, da vidi sve što treba da vidi, i da odluči da li mu je budućnost prošlost, ili mu je prošlost razlog za budućnost.

Toliko, pa šta bude. Mogu samo da ponovim, poslednju rečenicu iz posvete Stefana Lazarevića, tu blizu je bio taj mramorni stub: Ne znam, Bog zna.

I nadam se da vi znate. I da Srbija zna.

Nikada nećemo nikoga da napadnemo i milion puta ćemo ponavlјati da želimo mir i pružati ruku.

Ulica Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici biće najlepša i o njoj neće odličivati nikakvi forumi, jer su narod i srpska država odlučili.

Molim vas da budete zajedno, i da jedinstvo bude veće nego ikada.

Sigurnim koracima da idemo dalјe u sigurniju i bolјu budućnost.

Kada budemo imali bilo šta da kažemo oko bilo čega, to nećemo saopštavati u Beogradu, ni u Briselu već vama ovde u Kosovskoj Mitrovic, Gračanici. Nemojte da strepite nijednog dana zbog toga.

Jer, kako na ovom zidu u Kosovskoj Mitrovici piše, Odavde nema nazad, a najjači nikada ne uzmiču.

Hvala vama, svima, i molim vas, znajući koliko nas je malo na KiM, da budemo zajedno, da naše jedinstvo bude veće nego ikada, da sačuvamo što se sačuvati može i da polako, sigurnim koracima idemo napred. Kasnije, sve bržim i većim koracima. Vama i vašim porodicama, našem srpskom narodu želim život, dobar i bolјi, i istu takvu budućnost. Živela Srbija!".

Poslednje vesti