Kancelarija za Kosovo i Metohiju
Vlada Republike Srbije

Petković: Nemamo pravo na zaborav

Svake godine sa nelagodom dočekujemo mesec mart koji je za srpski narod istačkan crnim slovima patnje i bola. Mart je mesec tuge i sećanja na one koji su pred naletom divlјačke mržnje ostali bez doma, bez bližnjih, bez života. I, kao i svake godine, iznova se suočavamo sa prizorima bola, istim uplakanim licima lјudi koji su u trenu izgubili sve, sa prizorima spalјenih domova, polomlјenih krstova, porušenih zvonika, gareži na grobu cara Dušana. I, razume se, ne činimo to zato što volimo da kao narod, ali i kao država u sebi evociramo ružne uspomene, već zato što ne damo sećanjima da izblede a bolu da otupi. Ima lјudi koji zaboravlјaju rođendane i godišnjice, onih koji ne pamte šta je bilo pre sedam ili deset dana, ali malo je građana Srbije koji ne pamte gde su bili i šta su radili 17. marta 2004. godine, dana kada su u neverici, sa tugom ili besom, a svakako sa ogorčenjem, gledali prizore srpskih domova i crkava na Kosovu i Metohiji pretvorenih u buktinje i zgarišta.

Sve se to događalo u prisustvu desetina hilјada vojnika Kfora i desetak hilјada međunarodnih policajaca koji su na Kosovo i Metohiji došli da bi štitili i gradili mir. A dozvoli su da se pred njihovim očima desi navodno spontano događanje naroda, a zapravo orkestrirano divlјanje oko 60.000 ekstremista koji su se probudili takoreći na dugme i ustremili na unapred određene i očigledno brižlјivo odabrane mete. Nisu Srbi tada na Kosovu i Metohiji živeli u spokojstvu, nesvesni da im preti opasnost, jer te 2004. godine gotovo da nije bilo dana da se ne dogodi neki nasrtaj na Srbe i njihovu imovinu, ali niko nije verovao da je jedna tako masovna manifestacija mržnje i uništenja moguća.

Širom Kosova i Metohije je u nepuna tri dana neshvatlјive provale neprijatelјstva i nasilјa uništeno 935 objekata, stradali su domovi zdravlјa, škole, pošte, bolnice, vrtići, oštećeno je i spalјeno više od 35 crkava i manastira SPC na Kosmetu, uništavani su čak i grobovi i nadgrobni spomenici, a oko četiri hilјade Srba i drugih nealbanaca bilo je prinuđeno na beg kako bi sačuvali gole živote.

Srbi su marta 2004. godine bili žrtve mračne ideologije mržnje, čiji je programski cilј etnički čisto Kosovo, ne samo bez Srba, već i bez bilo kakvog traga o postojanju našeg naroda na tim prostorima. Ta ideologija i dalјe živi, i na neki način je čak legalizovana i postala sistemska, jer i danas u Prištini politički dominiraju snage koje, ne samo da mart 2004. godine ne doživlјavaju kao nacionalnu sramotu, već na taj dan gledaju kao na propuštenu priliku.

Mnogi su pomislili da je samo srpski narod valјda jedini od svih naroda koji nema pravo da pamti ni nepravdu koja mu je naneta, ni varvarsku brutalnost kojoj je bio izložen širom balkanskih prostora. Pritom, mi za svojim žrtvama, za razliku od nekih drugih, tugujemo nenametlјivo i dostojanstveno, ne razmećući se svojim bolom i suzama, jer odavno smo postali svesni da srpska suza nema roditelјa. Međutim, odbijamo da budemo anestezirani i da se prepustimo kolektivnoj amneziji, jer narodi koji pristanu na to da odustanu od sećanja na trenutke sopstvene patnje izlažu se opasnosti da im se patnje, egzodusi i stradanja ponavlјaju. Zato sam ponosan na Srbiju danas, koja za razliku od prethodnih vremena dostojno obeležava, pamti i seća se Jasenovca, Oluje, Košara, NATO agresije... Sećanje je dakle nužno sredstvo odbrane od pretnji koje, barem u slučaju srpskog naroda, nisu izmaštane, već su imanentne i neprestano vise nad glavom našem narodu, i to ne samo na Kosovu i Metohiji. Odbijajući da zaboravimo mi ne sprečavamo zacelјivanje rana, već se štitimo od opasnosti da nam budu nanete nove rane.

Pamćenje nije samo naša duhovna nacionalna obaveza - to je i politička obaveza. Srbija je, kao majka svim Srbima u regionu, dužna da programski neguje kulturu sećanja, a posebno sećanje na srpske golgote na Kosovu i Metohiji, jer opasnost je tamo i dalјe sveprisutna i neprikrivena. Samo prošle godine u našoj južnoj pokrajini dogodilo se više od 80 napada i incidenata čije su mete bili Srbi, njihova imovina i verski objekti. Ne govorimo dakle o kafanskim tučama, već o situacijama u kojima su naši sunarodnici bivali napadnuti samo zato što su Srbi. Ko želi da okreće glavu na drugu stranu i da, sledeći savete onih koji nam prepisuju tabletu zaborava, živi u iluziji da je sećanje nesvrsishodno, može to da čini, ali ja lično na tako nešto nikada neću pristati. Dok god je na Kosovu i Metohiji makar jedno srpsko dete izloženo opasnosti da bude žrtva iste one ideologije mržnje koja je dovela do martovskog pogroma 2004. godine, ne želimo da zaboravimo ili da ćutimo o stradanju našega naroda.

Srbija mora da nastavi da ide putem ekonomskog i političkog jačanja, jer naša sopstvena snaga je jedina garancija da se našem narodu neće ponovo događati martovski pogromi. Samo naivni mogu poverovati u to da nema više onih koji sanjaju o nekim novim srpskim izbegličkim kolonama, a jedino što ekstremiste svih boja sprečava u nameri da realizuju svoje snove o teritorijama bez Srba jeste snažna Srbija. Zato, setimo se na ovaj tužan dan naših stradalnika na Kosovu i Metohiji, kao i svih onih koji i dalјe žive u nespokojstvu i strahu, i ne dozvolimo da se zlo više ikada ponovi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić godinama pokazuje divlјenja vredan trud na izgradnji stabilnog i prosperitetnog Zapadnog Balkana, ali cena toga neće biti slaba i pokorna Srbija. Samo snažna i samouverena Srbija, predvođena jakim predsednikom Vučićem koji otvoreno može da poruči da nećemo dozvoliti da se dogode neke nove "Oluje" i pogromi, može biti garant bezbednosti Srba gde god da oni žive, ali i stub stabilnosti i epicentar regiona, što je uloga koja Srbiji i geografski i politički i istorijski pripada.

Poslednje vesti