Канцеларија за Косово и Метохију
Влада Републике Србије

Петковић: Немамо право на заборав

Сваке године са нелагодом дочекујемо месец март који је за српски народ истачкан црним словима патње и бола. Март је месец туге и сећања на оне који су пред налетом дивљачке мржње остали без дома, без ближњих, без живота. И, као и сваке године, изнова се суочавамо са призорима бола, истим уплаканим лицима људи који су у трену изгубили све, са призорима спаљених домова, поломљених крстова, порушених звоника, гарежи на гробу цара Душана. И, разуме се, не чинимо то зато што волимо да као народ, али и као држава у себи евоцирамо ружне успомене, већ зато што не дамо сећањима да избледе а болу да отупи. Има људи који заборављају рођендане и годишњице, оних који не памте шта је било пре седам или десет дана, али мало је грађана Србије који не памте где су били и шта су радили 17. марта 2004. године, дана када су у неверици, са тугом или бесом, а свакако са огорчењем, гледали призоре српских домова и цркава на Косову и Метохији претворених у буктиње и згаришта.

Све се то догађало у присуству десетина хиљада војника Кфора и десетак хиљада међународних полицајаца који су на Косово и Метохији дошли да би штитили и градили мир. А дозволи су да се пред њиховим очима деси наводно спонтано догађање народа, а заправо оркестрирано дивљање око 60.000 екстремиста који су се пробудили такорећи на дугме и устремили на унапред одређене и очигледно брижљиво одабране мете. Нису Срби тада на Косову и Метохији живели у спокојству, несвесни да им прети опасност, јер те 2004. године готово да није било дана да се не догоди неки насртај на Србе и њихову имовину, али нико није веровао да је једна тако масовна манифестација мржње и уништења могућа.

Широм Kосова и Метохије је у непуна три дана несхватљиве провале непријатељства и насиља уништено 935 објеката, страдали су домови здравља, школе, поште, болнице, вртићи, оштећено је и спаљено више од 35 цркава и манастира СПЦ на Kосмету, уништавани су чак и гробови и надгробни споменици, а око четири хиљаде Срба и других неалбанаца било је принуђено на бег како би сачували голе животе.

Срби су марта 2004. године били жртве мрачне идеологије мржње, чији је програмски циљ етнички чисто Косово, не само без Срба, већ и без било каквог трага о постојању нашег народа на тим просторима. Та идеологија и даље живи, и на неки начин је чак легализована и постала системска, јер и данас у Приштини политички доминирају снаге које, не само да март 2004. године не доживљавају као националну срамоту, већ на тај дан гледају као на пропуштену прилику.

Многи су помислили да је само српски народ ваљда једини од свих народа који нема право да памти ни неправду која му је нанета, ни варварску бруталност којој је био изложен широм балканских простора. Притом, ми за својим жртвама, за разлику од неких других, тугујемо ненаметљиво и достојанствено, не размећући се својим болом и сузама, јер одавно смо постали свесни да српска суза нема родитеља. Међутим, одбијамо да будемо анестезирани и да се препустимо колективној амнезији, јер народи који пристану на то да одустану од сећања на тренутке сопствене патње излажу се опасности да им се патње, егзодуси и страдања понављају. Зато сам поносан на Србију данас, која за разлику од претходних времена достојно обележава, памти и сећа се Јасеновца, Олује, Кошара, НАТО агресије... Сећање је дакле нужно средство одбране од претњи које, барем у случају српског народа, нису измаштане, већ су иманентне и непрестано висе над главом нашем народу, и то не само на Косову и Метохији. Одбијајући да заборавимо ми не спречавамо зацељивање рана, већ се штитимо од опасности да нам буду нанете нове ране.

Памћење није само наша духовна национална обавеза - то је и политичка обавеза. Србија је, као мајка свим Србима у региону, дужна да програмски негује културу сећања, а посебно сећање на српске голготе на Косову и Метохији, јер опасност је тамо и даље свеприсутна и неприкривена. Само прошле године у нашој јужној покрајини догодило се више од 80 напада и инцидената чије су мете били Срби, њихова имовина и верски објекти. Не говоримо дакле о кафанским тучама, већ о ситуацијама у којима су наши сународници бивали нападнути само зато што су Срби. Ко жели да окреће главу на другу страну и да, следећи савете оних који нам преписују таблету заборава, живи у илузији да је сећање несврсисходно, може то да чини, али ја лично на тако нешто никада нећу пристати. Док год је на Косову и Метохији макар једно српско дете изложено опасности да буде жртва исте оне идеологије мржње која је довела до мартовског погрома 2004. године, не желимо да заборавимо или да ћутимо о страдању нашега народа.

Србија мора да настави да иде путем економског и политичког јачања, јер наша сопствена снага је једина гаранција да се нашем народу неће поново догађати мартовски погроми. Само наивни могу поверовати у то да нема више оних који сањају о неким новим српским избегличким колонама, а једино што екстремисте свих боја спречава у намери да реализују своје снове о територијама без Срба јесте снажна Србија. Зато, сетимо се на овај тужан дан наших страдалника на Косову и Метохији, као и свих оних који и даље живе у неспокојству и страху, и не дозволимо да се зло више икада понови. Председник Србије Александар Вучић годинама показује дивљења вредан труд на изградњи стабилног и просперитетног Западног Балкана, али цена тога неће бити слаба и покорна Србија. Само снажна и самоуверена Србија, предвођена јаким председником Вучићем који отворено може да поручи да нећемо дозволити да се догоде неке нове "Олује" и погроми, може бити гарант безбедности Срба где год да они живе, али и стуб стабилности и епицентар региона, што је улога која Србији и географски и политички и историјски припада.

Последње вести