Канцеларија за Косово и Метохију
Влада Републике Србије

Ауторски текст директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића за Вечерње Новости: Кошаре су српски Термопили

Када су Персијанци ударили на грчке земље са највећом војном силом у дотадашњој историји, на путу им се налазило неколико десетина самосталних полиса, често сукобљених и супротстављених, али у одсудним тренуцима руковођених идејом о заједничком хеленском идентитету. Неколико стотина Хелена је у Термопилском кланцу одолевало толико дуго и упорно да је то непоправљиво уништило морал нападача, а Хелене у потоњим биткама код Платеје и Саламине учинило непобедивим.

Било је у прошлости човечанства много бојева, али само су се неке епизоде из непрегледне историје покоља уздигле до нивоа опште моралне лекције. Оне о којима се приповедало и певало. Поатје, Аженкур, Аламо, Куликово поље, Стаљинград, Термопили, нису само топоними и места победе или страдања, то су изворишта државне и националне снаге, храмови у којима су потоње генерације плеле венце неких нових, сопствених победа. Сви велики народи имају таква места, а Срби их имају и превише: Косово поље, Мишар, Делиград, Цер, Колубара, Кајмакчалан... броја им се не зна, и свака генерација том списку дода још понеко име. Кошаре су управо такво место. Тамо је наша генерација посејала цвеће за нека нова покољења.

На данашњи дан пре двадесет година је све почело, а трајало је до завршетка рата. Неколико стотина наших војника недељама је одолевало вишеструко бројнијој сили. Стратешки бомбардери по њима су сипали касетне бомбе, тукли су их „апачи“ и албанска артиљерија, нападале хорде терориста и плаћеника, и на крају су са Проклетија сишли поносни и уздигнута чела, као победници и достојни потомци славних предака. Подвиг тих младих људи и наше херојске војске у одбрани Србије мора бити заувек овенчан славом и постати део колективног сећања будућих генерација.

Идеолози глобализације данас говоре о превазиђености концепта државе и нације, али по правилу они своју филозофију глобалног села будућности проповедају из држава које веома љубоморно чувају и своју територију и национални идентитет и култ заставе. Изгледа да су тим и таквима само мале државе и нације превазиђене. Сећајући се Кошара показујемо да нисмо мали и да се не дамо избрисати. Вечиту захвалност дугујемо јунацима са Кошара, не само због тога што су животима бранили сваки камен земље Србије, већ и због тога што су генерацијама садашњим и будућим поручили да српски народ и држава не пристају на то да се самопониште и одрекну права на своју посебност и будућност.

Енглези су од средњег века до данас бивали обузети поносом на дан светог Криспина и сваки би се, на помен Аженкура, баш као што је Шекспир и предвидео, осећао мање вредно и мужевно зато што није лично учествовао у тој славној победи. Данас само неколико стотина њих може да каже: „Jа сам био на Кошарама“. Та реч је вреднија и светлија од било ког ордена, јер „срећна неколицина“ јунака са Кошара посведочила је у име свих нас да смо као народ достојни своје историје. Без обзира на све страхоте и огромне жртве наших момака, читава је војска оних који им макар потајно завиде и жале што нису били у прилици да се овенчају њиховом славом. Јунаци са Кошара били су победници и у ратничком и у моралном смислу, јер бранили су и одбранили своју земљу. О томе се мора говорити и певати, о томе се морају снимати фимови и држати предавања, будући да у својој новијој историји нисмо имали много, у моралном смислу, недвосмислено чистих и величанствених тренутака какве су биле битке на Кошарма и Паштрику. Надам се да ће нам сећање на Кошаре дати снагу за будуће мирнодопске победе, јер ако су ти људи, а многи међу њима су били једва пунолетни, могли да издрже и побеђују у онако неравноправном рату, какав изговор ми имамо да не победимо у миру.

 

Последње вести