Канцеларија за Косово и Метохију
Влада Републике Србије

Ђурић: Пет приоритета националне политике

Поштовани и драги читаоче „Политике“, још једна година, 2019. полако остаје за нама. Празнични дани ретка су и за многе драгоцена прилика да за тренутак направимо раскид са свакодневицом. Иако сам по природи посла годинама уназад за празнике најчешће на путу, на терену, а ментално ипак бар донекле на стражи, настојим да на њеном концу мислим о будућности и са пријатељима говорим о жељама, страховима и надама за наш народ, земљу и друштво у 2020. и надаље.

Могу и да се похвалим да сам ових дана прилично времена провео са припадницима генерација нешто млађих од моје, полазницима политичке академије у оквиру наше странке, коју је недавно покренуо Председник. Радујем се могућности да неке од њих загрејем за бављење јавном ствари, посебно проблематиком српског југа, пошто, опростите на искрености, осим на вербалном и декларативном нивоу, не много људи у Србији је жељно да се овим изазовом у својој пракси заиста и бави. У овој групи младих сам видео неколицину таквих и било ми је драго. Има их несумњиво и другде и настојаћу да дођем до њих.

Покушавајући да само коју годину млађим колегама дочарам претходних осам година свог бављења нашом јужном покрајином, и невероватних преко две стотине одлазака на разговоре у Брисел, и још две стотине одлазака (често веома бурних) на Косово и Метохију, неминовно бих се у разговору најпре враћао у 2011. годину. На време пре "нашег" и време када је званични Београд (и тадашња власт у њему) преузела и установила обавезу за све Србе на Косову и Метохији да поседују личне карте и друге исправе које издају албански доминиране институције у Приштини (са све ознаком "Република Косова" и одредницом "Косовар" у рубрици националност ), регистарске таблице са РКС и КС ознакама и договорила размештање граничне полиције и царине тзв. "Републике Косова" уместо Еулекса (који су нам такође коју годину раније сервирали, а "стручњаци" у тадашњој власти прихватили ) и УНМИК царине на прелазе Брњак и Јариње на Северу Косова и Метохије.

То је, веровали или не, читав договор. Није била установљена никаква против-обавеза чињења Србима на КиМ или неког уступка српској страни. Тако смо тада "преговарали". Не поновиле нам се заиста никада 2004, 2006, 2008, 2011. година... и сви у Србији на жалост знамо зашто нам се не поновиле, понаособ за сваку од ових година. Погледајте колико их је много у току само једне деценије...

Упркос пробуђене наде, и 2012. за Србију у политичком и економском смислу је била све само не лака. Замислите само, приморани сте да преговарате о Косову и Метохији, а стање у буџету вам је такво да ако желите да у земљи има струје, и да могу да се исплате и те ниске плате и пензије, ви морате и једино можете да позајмљујујете новац од оних који вам Косово и Метохију траже. При том, те године нисмо имали наспрам себе раштимовани запад у коме свако вуче на своју страну, а нико не зна тачно куда иде, већ савршено синхронизовану и добро науљену трансатлантску заједницу, још увек залуђену својим "љубимац пројектом" независног Косова, и потпуно решену да своју вољу наметне Србији.

Нема власти без мана и нема оне која није у обавези да стално сагледава и исправља сопствене грешке. Ипак, будимо бар за тренутак објективни. Председник Србије, кога ових дана поново са страховитим емотивним набојем, правом мржњом, вређају и блате стручњаци из 2011, 2008, 2006. и 2004. имао је тада политичке и личне снаге да одбије страховите притиске на нашу земљу да де факто прихвати независност Косова и његово чланство у УН 2012. и 2013. године.

Вучић је тада сачувао суверенитет земље и успео да конструктивним, али национално одговорним, приступом дијалогу о Косову и Метохији, за Србију добије неколико драгоцених година за економски опоравак, чији је такође главни архитекта. Имао је вештине, боље да кажем мудрости (објективно, а и надам се да додатно наљутим острашћене дежурне мрзитеље), да тежиште дијалога помакне у правцу задовољења легитимних интереса Србије и српског народа, истовремено омогућујући нашој држави да се за то време вади из живог блата вишедеценијског суноврата. Имао је и довољно личне енергије да тај опоравак у великој мери организује и предводи. Може да Вам се свиђа или не свиђа његов стил, али то су чињенице.

Због Косова и Метохије, као и због целе Србије, надам се да у Новој Години нећемо бити довољно заборавни и наивни да помислимо да је све оно што данас у Србији имамо датост. Нека нам 2020. година донесе мање дневнополитичке острашћености, и наставак окупљања око пет приоритета националне политке: 1. Очувања стабилности и мира; 2. Очувања суверенитета земље, територијалног интегритета, независности политичког система; 3. Убрзаног економског опоравка и развоја као кључног приоритета националног опстанка; 4. Демографске обнове и очувања младих у Србији; 5. Орјентације српског друштва и политике ка будућности, увек засноване на брижљивом неговању свести о нашој прошлости, култури, традицији и српском идентитету.

 

Последње вести