Канцеларија за Косово и Метохију
Влада Републике Србије

Ђурић: Дијалог Београда и Приштине неће резултирати међусобним признањем

Хотијеве мантре о узајамном признању јесу ватромет за домаћу употребу. Време не ради за приштинске сепаратисте. Само злонамерни могу да оспоравају значај позитивних заокрета у српско-америчким односима. Наравно да злочинци треба да одговарају, које год боје, вере и нације били – то је аксиом у сваком демократском друштву, али то и даље није нешто што се у Приштини подразумева – рекао је Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косову и Метохију.

Хотијеве мантре о узајамном признању јесу ватромет за домаћу употребу. Открићу вам да представници Приштине нису тако јуначни и резолутни када се нађу у Бриселу. Они добро знају да дијалог Београда и Приштине неће резултирати међусобним признањем, и Хоти ће морати да објасни албанској јавности на Косову и Метохији зашто је неосновано подизао очекивања од дијалога – нагласио је Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију, одговарајући на питање „Јединства“ зашто Приштина након сваке рунде преговора понавља да се води дијалог који ће довести до узајмног признања и наставио, Уместо што своју јавност лаже да је данас у свету иста ситуација као 2001. или 2008. и да самопроглашено Косово има подршку какву је имало, Хоти би требало да покаже више политичке храбрости и прагматизма, јер његов народ, са свим проблемима са којима се суочава, не треба да време и енергију троши на нереалне снове. Овде је реч о одлуци једног неинвентивног политичара да, зато што не може да се снађе у улози која му је припала, користи одавно креирани албански образац да се дијалог Београда и Приштине тумачи као процес афирмације и консолидације једнострано проглашене косовске државности. Могу само да приметим да је то бесмислено и стретешки погрешно, јер време не ради за приштинске сепаратисте.

Упркос Вашингтонском споразуму, који су потписали Београд и Приштина, односно мораторијуму од годину дана да се Београд уздржи од лобирања на повлачењу признања, а да Приштина не ради на новом признању, она позива поједине земље да преиспитају свој став у односу према статусу Косова. Шта може Србија да уради у том случају?

„ Председник Вучић је успео да напорним радом и личним политичким кредибилитетом доведе до тога да се српска реч и наши аргументи чују у Белој кући. Мислим да су нам, након ових неколико првих кључних корака, могућности за интензивирање сарадње неограничене и време ће показати колико је недавни одлазак наше делегације у Вашингтон био важан, усудићу се да кажем и историјски Приштина се обавезала пред председником Доналдом Трампом. Њихово изврдавање преузетих обавеза, на шта су се осмелили јер у прошлости нису трпели много пацки због сличног понашања, има очито везе са калкулацијама везаним за предстојеће председничке изборе у САД. Веома добро знам да људи којима су се обавезали не гледају благонаклоно на некредибилне саговорнике. Без обзира на резултате избора у Америци, политичари из Приштине ће морати да почну да се понашају одговорније и кредибилније ако желе добро своме народу.

Да ли је прави разлог неодржавања последњег дијалога у Бриселу коронавирус или одбијање Приштине да разговара о Заједници српских општина?

Како смо званично обавештени, у европском тиму се појавио случај обољевања од коронавируса. То не мења чињеницу да посредници у дијалогу у овоме тренутку не знају како да приволе Приштину да поштује обавезе преузете пре седам и по година. Чини се, како је то приметио и један духовити карикатуриста, као да Мирослав Лајчак већи део своје енергије троши да Авдулаха Хотија уопште доведе за сто, а када се представници Приштине и нађу за столом они праве циркус од дијалога, замајавајући нас све некаквим несувислим причама. Поуздано знам да у Бриселу нема много симпатија за њихово измотавање, само из тактичких разлога то нико не изговара јавно.

Очекујете ли да се ЕУ коначно изјасни ко је кочничар реализације Бриселског споразума и да укаже Приштини да нема договора без компромиса?

Посредници из ЕУ очито настоје да очувају колико-толико нормалну атмосферу за дијалог, међутим за цивилизован и продуктиван дијалог потребна је воља свих учесника. Приштина ту вољу нема, и питање је колико ће још дуго Брисел моћи да толерише њихове рушилачке нагоне. И заиста не претерујем, јер оно што раде представници Приштине је омаловажавање и ниподаштавање, не само домаћина, већ и читавог процеса дијалога. Они очито желе да ствари доведу до апсурда, рачунајући на то да је стрпљење Брисела неограничено, да ће им се у једном тренутку попустити и да ће им неко рећи: ако баш не желите да формирате ту Заједницу српских општина, и не морате. Мислим да такав развој догађаја није вероватан, али да није ни немогућ, међутим читав дијалог и године уложеног труда, времена и средстава тиме би били поништени, а ствари би биле враћене на нулу. Не желим да верујем да ће ЕУ себи тако нешто допустити. Ми свакако нећемо губити нерве, јер у свему овоме учествујемо добро припремљени, хладне главе и са необоривим аргументима.

У Приштини је отворена Канцеларија за „прешевску долину“, а разрађује се и идеја тзв. заједнице албанских општина на југу Србије?

Нека не мисле да ће таквим провокацијама моћи да дестабилизују Србију. Србија је демократска држава са бројним националним мањинама према којима се опходи у складу са највишим европским стандардима. Ми нашим албанским суграђанима желимо да буду део просперитета и напретка Србије, и док год су лојални својој држави Србији и док поштују наш уставно-правни поредак уживаће сва права која припадају било ком грађанину. А што се тиче „заједнице албанских општина“, та идеја је толико апсурдна да не заслужује коментар. Запитаћу само са ким би то рецимо Прешево правило заједницу.

Америка је први пут од конфликта на Косову и Метохији саслушала аргументе Србије, не инсистирајући на „косовској независности“. Колико ће грађани Србије имати користи од посете председника Вучића САД и најављеног економског пакета?

Само злонамерни могу да оспоравају значај позитивних заокрета у српско-америчким односима. Не знам да ли ико при здравој памети може да негира значај интензивирања економске сарадње са најмоћнијом привредом света. Председник Вучић је успео да напорним радом и личним полтичким кредибилитетом доведе до тога да се српска реч и наши аргументи чују у Белој кући. Мислим да су нам, након ових неколико првих кључних корака, могућности за интензивирање сарадње неограничене и време ће показати колико је недавни одлазак наше делегације у Вашингтон био важан, усудићу се да кажем и историјски.

Новинари „Јединства“ су анкетирали Србе и Албанце на КиМ наком Вашингтонског споразума, а саговорници су махом причали о бољем животу. Значи ли то да би нова радна места, више новца и бољи живот грађана довели до помирења два народа?

То је идеја од које је пошла и администрација председника Доналда Трампа. Извесно је да се семе мржње и шовинизма боље прима на посном тлу, тамо где влада сиромаштво, криминал и безакоње. Не воле се превише ни Валонци и Фламанци у Белгији, али не пада им на памет да потегну оружје једни на друге, јер живе у просперитетном друштву и знају да би на тај начин неупоредиво више изгубили него што би добили. Економија је област у којој се сарадња најлакше успоставља и заједнички интерес изграђен на здравим економским темељима може заиста бити лековит када је реч о подељеним друштвима. Економија није лек за све, али је свакако корак у добром смеру.

Колико би евентуално процесуирање припадника „ОВК“, одговорних за злочине на КиМ, допринело помирењу Срба и Албанаца?

Сећате се да су у Београду након 2000. године, када су српски генерали и политичари били изручивани једном неправедном, необјективном и Србији ненаклоњеном суду, били веома популарни појмови као што су деконтаминација, денацификација, истина и помирење, и ако бисте се којим случајем успротивили том једноумљу пола Европе би вас прогласило за назадњака, примитивца, ратног хушкача. У Приштини се данас такви појмови не могу чути. Данас тамо нема ни медија, ни НВО сцене, ни политичара који би стварали свест о томе да је самопроглашено Косово израсло на монструозним злочинима УЧК терориста. Тамо огромна већина и даље има романтичне представе о „епопеји УЧК“ као некаквом херојском, готово ненасилном подухвату. Наравно да сви знају ко на рукама има крв недужних људи, али очито су тамо сви својевољно део једне колективне хипокризије, а кад пристанете на то онда вас то не чини само човеком слабог карактера, већ лошим човеком. Наравно да злочинци треба да одговарају, које год боје, вере и нације били – то је аксиом у сваком демократском друштву, али то и даље није нешто што се у Приштини подразумева.

Није ли Приштина забраном уласка на Косово и Метохију министру Шарчевићу увела поново забрану кретања за Србе и да ли сте о томе обавестили међународне чиниоце?

Разуме се да смо поводом те ствари алармирали многе у међународној заједници. Не можете просто кршити споразуме који су настали као гаранција поштовања основних људских права са објашњењем да је то тек некаква административна одлука. Такве ствари бојим се јесу речита порука албанске политичке елите да они и не желе боље односе са Београдом и Србима. Најбоље им је, међутим, одговорио сам министар Шарчевић, пристојно и достојанствено како једном српском министру и доликује. И сам сам често био изложен сличном шиканирању Приштине, али, ево, и овом приликом бих им још једном поручио: узмите се у памет, ако хоћете разговор и помирење не можете да радите такве ствари, јер кад-тад ће вам се то обити о главу.

И поред тога што се у српским срединама никада није градило више него данас, постоје дежурни критизери. Шта је циљ таквих напада?

Недавно сам написао један ауторски текст којим сам покушао да објасним тај феномен и позивам све да га прочитају. У тренутку када имате један систем који даје изванредне резултате видљиве на сваком кораку, ви не можете против тога да се борите аргументима, посебно ако вас грађани памте као профитера, рушитеља и распикућу. Потребно је кроз салве и тираде лажи, личних увреда и спрдачина урушити поверење грађана у државу и њене институције да би тајкунска опозиција могла да се у некој врсти преврата поново врати на власт. Једини начин да се то спречи јесте да већина чврсто инсистира на истини и да је уједињена и спремна да брани своју државу, њену стабилност, будућност и напредак од хистеричних напада мањине.

Дипломирани сте правник, искусни политичар, говорите више језика, а на најаве да ћете бити амбасадор у САД покренута је од самозваних елитиста неумесна кампања против вас. Како то објаснити?

Апсурдно је да говорим о нападима на мене због једне епизоде која је трајала неколико дана и која није ништа у поређењу са оним чему је изложен Александар Вучић и још један број људи који се боре за Србију. Има просто лепших и важнијих тема о којима треба разговарати. Када је о овоме реч, потпуно верујем у знање и суд народа. Не желим да у овом тренутку говорим о томе каквим ћу се пословима бавити у будућности, али појава коју сте описали и нема везе са тим. Напади на мене су део синхронизованих напада на председника Вучића и институције Србије. У том смислу ја и моја породица нисмо усамљена жртва те тајкунско- -твитерашке хајке. Не схватам то лично и трудим се да ми то превише не смета, али не могу бити равнодушан према чињеници да се тиме срозава култура политичког дијалога у Србији, да се ствара атмосфера линча и насиља и да, при том, нико из такозваног демократског света не налази за сходно да тим људима каже да се примире и да не урушавају демократију у Србији. Српски народ је свашта превалио преко леђа, па ће надживети и те штеточине. Они су само један горки инцидент и бочна слепа улица на магистрали развоја и напретка нашег друштва и државе.

Последње вести