Канцеларија за Косово и Метохију
Влада Републике Србије

Петковић: Приштини се не може веровати на реч

Инсистираћу на томе да људи запослени у Канцеларији за Косово и Метохију, али и сви наши представници на терену, буду присутни у сваком дому, на сваком месту где је неки наш сународник у некаквом стању потребе – рекао је Петар Петковић, директор Канцеларије за КиМ.

Oд 2013. године и потписивања Бриселског споразума, који је косовска скупштина ратификовала са двотрећинском већином и са тиме преузела међународну обавезу за реализацију свега договореног па и формирање Заједнице српских општина, Канцеларија за Косово и Метохију активно учествује у дијалогу Београда и Приштине. Поред тога, претходних година чланови Канцеларије свакодневно су боравили по терену, обилазећи народ и делећи помоћ, а држава Србије је покренула велика улагања у српске средине. Један од најангажованијих чланова тима Канцеларије за КиМ, који је неуморно радио на косовско-метохијском терену, је наш саговорник, директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић.

Да ли ће Канцеларија за КиМ мењати приступ деловања и рада према КиМ или ће остати Канцеларија континуитета, односно наставити тамо где је ваш претходник стао?

Донедавни директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић и ја функционисали смо као складан и ефикасан тим. На терену смо, објективно гледано, постигли озбиљне резултате. Деловали смо у складу са политиком коју су дефинисали председник Александар Вучић и Влада Србије, и ја ћу на челу Канцеларије за Косово и Метохију наставити да делујем као део ширег државног тима који се бори за заштиту српских државних и националних интереса у јужној покрајини. Та борба је, не само ствар политичког деловања, већ свесрпска, општенационална борба, и волео бих када бисмо у предстојећем периоду могли да направимо још већи искорак ка националном консензусу по овом питању.

Скоро да се може рећи да познајете Косово и Метохију, као да живите на КиМ. Колико вам та чињеница олакшава приликом дијалога Београда и Приштине?

Заиста смо протеклих година настојали да посетимо свако српско село на Косову и Метохији и да људима помогнемо у непосредном контакту. То што сам упознат са географијом и специфичним проблемима нашег народа у појединим деловима покрајине је нешто што се подразумева да бих могао ваљано да радим свој посао. За мене је, међутим, то што сам ушао у стотине домова обичних људи на Косову и Метохији, земљорадника, лекара, учитеља, свих других, много више од географије. Реч је о емотивном аспекту бављења овим послом, којег ниједан политичар не сме да буде лишен. Када се у Београду, на Косову и Метохији, или у Бриселу борим за српску ствар, пред очима имам конкретне људе од крви и меса, не топографију, бројеве и статистике. Инсистираћу на томе да људи запослени у Канцеларији за Косово и Метохију, али и сви наши представници на терену, буду присутни у сваком дому, на сваком месту где је неки наш сународник у некаквом стању потребе.

И пре вашег именовања учествовали сте и у техничким и у политичким преговорима у Бриселу. Има ли назнака да је Приштина спремна на компромисно решење?

Видите, Приштина у последње време више церемонијално учествује у бриселском дијалогу него што заиста жели да процес нормализације односа буде жив и функционалан. Углавном смо суочени са приштинским мантрама о потреби тзв. „узајамног признања“ и бајкама о томе како је на Косову и Метохији све лепо и красно. У овом тренутку једини прави и валидан тест њихове спремности да се иде ка истинској нормализацији јесте формирање Заједнице српских општина, онако како је то споразумима из 2013. и 2015. договорено и потписано. Неко ко не испуњава преузете обавезе нема никакав кредибилитет да било шта гарантује или обећава. Приштини се просто не може веровати на реч и зато тражимо дела.

Какав је, из вашег угла, приступ европских посредника делегацијама Београда и Приштине и уопште дијалогу? Да ли је приметна пристрасност и навијање?

Било је у прошлости разних посредника, у овом тренутку је то господин Мирослав Лајчак. Он, рекао бих, има искрену жељу да ствари помери са мртве тачке и да процес нормализације односа Београда и Приштине врати на неки нормалан колесек, који би се споријом или бржом динамиком кретао у правцу неких конкретних решења. Када је реч о спремности европских посредника, од највећег значаја је заправо спремност најутицајнијих геополитичких актера, а многи од њих су ван ЕУ, да на праведан и компромисан начин реше бројна отворена питања у нашем региону. Са господином Лајчаком имам коректан однос и не сумњам у његове добре намере. зИмајући у виду однос западних центара моћи и стање на терену, колико Србији остаје маневарског простора за деловање? Ми не бирамо поприште за нашу политичку и дипломатску борбу. Свет је такав какав јесте и интереси појединих светских и регионалних сила су такви да Србија на њих не може утицати никако другачије осим аргументима и тако што ће показати да је озбиљна и успешна држава. Хоћу да вам кажем да је на нама да се боримо, и та борба верујем неће бити узалудна. Свет је у некој врсти превирања и прерасподеле моћи, и важно је да Србија, не мешајући се у сукобе великих, покуша да као мали, али поуздан и кредибилан играч у међународној арени заштити своје интересе. То ће бити веома тешко, али и пре неколико година изгледало је да су карте увелико подељене и да од нас ништа не зависи, па смо се, ипак, изборили за 18 повлачења једнострано проглашене независности Косова и спречили Приштину да уђе у многе важне међународне организације.

Обилазите по терену, нападнуте Србе, претучене, покрадене, застрашене… Шта вам у честим сусретима Срби по терену говоре, на шта се највише жале?

Наш народ на Косову и Метохији живи у атмосфери сталног ванредног стања. Наш главни задатак је да Србима и другим лојалним грађанима Србије осигурамо што бољу социјалну и егзистенцијалну ситуацију како би им живот учинили сношљивијим. То се посебно односи на наше људе јужно од Ибра, који су најизложенији разним врста ма притисака и безбедносних претњи. Председник Вучић је у више наврата јасно поручио да нећемо дозволити нове погроме над нашим народом, и то су верујем сви чули и шватили веома озбиљно. Међутим, на дневном нивоу се нажалост суочавамо са изолованим инцидентима којима се одржава атмосфера напетости и несигурности. Тако да се наши људи на терену највише жале на безбедносну ситуацију и егзистенцијалне проблеме. Чинимо све да им помогнемо на оба плана. зМоже ли се чути српска истина и уколико српска страна изнесе истину са терена, какве су реакције међународних чинилаца који треба да обезбеде мир на КиМ? Овиме се надовезујемо на претходно питање. Сваки састанак са међународним представницима започињем указавињем на тежак положај нашег народа на Косову и Метохији. Делујемо тим поводом и пред међународним организацијама и разним другим неформалним каналима. Био бих неправедан када бих рекао да су наши саговорници незаинтересовани за безбедност Срба на Косову и Метохији и да не предузимају ништа по том питању, међутим, реакције су често споре и неадекватне.

Вашингтонски споразум је покренуо ствари у добром смеру, али су Албанци и то почели да игноришу и чини се да Приштини није у тој мери стало до покретања економије иако има убедљиво највећу стопу незапослености у Европи…?

То само потврђује да албанска политичка елита у Приштини, или барем један њен значајан део, није способан за рационално промишљање интереса друштва којим фактички управљају. Нису свесни да је посао и обавеза једног савременог политичара, не да држи запаљиве националистичке говоре, већ и да грађанима осигура боље услове за живот. То су одавно шватили и неки од највећих међународних спонзора Приштине. Често се може чути да се друштво на Косову и Метохији описује као „претполитичко друштво“ и то је нажалост истина, јер оно и даље у многоме почива на неким обичајима, конвенцијама и вредносним системима који не кореспондирају са савременим светом и његовим кретањима.

За Приштину је споран и Бриселски споразум, а њихови представници упорно тврде да неће прихватити формирање „Додик републике“, како они називају Заједницу српских општина. Да ли је то „црвена линија“ преко које Србија неће проћи и има ли напретка у свеобухватној нормализацији односа без реализације свеобухватног Бриселског споразума?

Не упадајте у замку да Заједницу српских општина на било који начин везујете за неке будуће споразуме, јер то је изврнута реалност коју Приштина покушава да наметне. Суштина је да је обавеза Приштине да омогући формирање ЗСО сад и одмах, без икаквих условљавања. Први бриселски споразум је подразумевао договоре у којима смо и ми и они морали да начинимо неки уступак. Ми смо своје обавезе испунили, а они и даље, читавих седам и по година, касне са ЗСО. Она дакле мора бити формирана одмах и безусловно. Ми учествујемо у дијалогу чији је посредник ЕУ, и постижемо известан напредак, али ништа суштински у том дијалогу не може да се догоди док год Приштина не престане да избегава своје обавезе. Они су себи намерно „везали руке“ псеудоправним препрекама за реализацију договора о ЗСО, нека нађу начин да их сами и одвежу.

Зашто Приштина упорно одбија да реализује део Бриселског споразума који се односи на формирање ЗСО и има ли скривену подршку за такав однос према договореном и потписаном у Бриселу?

Политичари у Приштини су на разним курсевима лепог и политички коректног понашања у иностранству научили флоскуле о отвореном друштву и мултиетничости, али до сада нисмо били сведоци много истинске воље да се створи ишта друго него друштво под потпуном албанском доминацијом. Заједница српских општина, иако никога не угрожава, јесте у идеолошком смислу у супротности са концептом друштва какво прижељкују отворени и прикривени политички екстремисти у Приштини. Што се тиче другог дела вашег питања, Приштина прави крупне и смеле потезе само онда када јој се то нареди, или када пажња међународне јавности скрене са овог региона због неких ургентнијих проблема. Јасно је да читаву операцију блокирања спровођења споразума о Заједници српских општина нису смислили сами, и исто тако и данас неко треба да им каже да је даље одлагање спровођења те обавезе недопустиво.

Да ли у довољној мери Београд указује представницима међународне заједнице на етничко чишћење које су Албанци извршили 1999. године и, на неки начин, забрану повратка, пошто су малобројни повратници изложени сталним пљачкама и нападима?

Наравно да то чинимо, посебно сад када је питање повратка интерно расељених лица реактуелизовано у бриселском дијалогу. Проблем је то што је међународна заједница, у жељи да угаси пожар после окончања оружаних сукоба на Косову и Метохији, по овом питању кренула да делује линијом мањег отпора, тако да је више напора уложено у интегрисање расељених и прогнаних у новим местима пребивалишта, што је, морам да будем сасвим директан, нека врста легализације последица етничког чишћења. Данас, међутим, и даље има наших сународника који би били спремни да се врате на Косово и Метохију и ми се свим снагама боримо да им то право, не само на речима, већ и у пракси буде гарантовано.

Верујете ли да ће Албанци који су вршили страшне злочине над српским народом, одговарати?

Не можемо знати како ће судити суд за злочине УЧК, али први корак је учињен подизањем оптужница. То је, међутим, само први корак ка задовољењу правде, јер, подсетићу вас, некима од команданата УЧК је већ суђено али нису и осуђени. Помирење два народа није могуће постићи уколико се релативизује одговорност приштинске стране у сукобу за ратне злочине, јер Срби памте голготу кроз коју су прошли и неће заборавити своје мученике. Не може се никакво функционално демократско друштво на КиМ градити на темељима непроцесуираних ратних злочина. Задовољење правде је неопходан услов у стварању заједничких вредносних образаца који ће будућим генерацијама омогућити да живе и просперирају неоптерећене отвореним и незацељеним ранама из прошлости. зНикада се као данас није улагало у српске средине на простору КиМ.

Да ли ће Србија наставити тим темпом без обзира на исход дијалога Београда и Приштине?

Наша борба за Косово и Метохију има своју политичку, правну, економску, културну, етичку димензију, међутим, на практичном нивоу та борба је, пре свега, сачињена од низа сталних напора да се одржи присуство српског народа у покрајини и да се свим грађанима лојалним Републици Србији обезбеде услови за колико-толико нормалан живот. Зато ће и у предстојећем периоду фокус нашег рада на терену бити на широј финансијској помоћи, отварању радних места, реализацији инфраструктурних и привредних пројеката, повратку интерно расељних, јачању нашег здравства и школства, тј. реализацији 349 пројеката покренутих на личну иницијативу председника Вучића.

Последње вести